Ime Homer vekovima se vezuje za neke od najpoznatijih stihova svetske književnosti, ali iza tog imena krije se jedna od najvećih misterija antičkog sveta. “Ilijada” i “Odiseja” pripisuju se istom pesniku, učile su se generacijama i postale temelj evropske književnosti, ali jedno jednostavno pitanje i dalje nema siguran odgovor: da li je Homer uopšte postojao?
Savremena istraživanja ne nude konačno rešenje, ali sve više ukazuju na mogućnost da iza imena Homer nije stajao jedan čovek. Umesto toga, moguće je da je reč o simbolu duge usmene tradicije, koju su generacije pesnika, pevača i zapisivača prenosile, menjale i oblikovale sve dok epovi nisu dobili oblik u kojem su stigli do nas.
Ako je ta pretpostavka tačna, onda “Homer” možda nije bio autor u današnjem smislu reči, već ime koje je vremenom dobila čitava pesnička tradicija.
Da li je Homer ikada postojao?
Prema tradicionalnom shvatanju, Homer je živeo oko 900. godine pre nove ere i bio autor “Ilijade” i “Odiseje”. Međutim, za njegov život ne postoje pouzdani istorijski dokazi.
“Ne postoje dokazi da je autor po imenu Homer ikada postojao, bar ne kao tvorac ‘Ilijade’ i ‘Odiseje’. Najverovatnije je reč o kasnijoj tradiciji koja je ova dva dela povezala sa jednim autorom po imenu Homer”, kaže istoričar Andre Leonardo Čevitareze, profesor na Federalnom univerzitetu u Rio de Žaneiru, prenosi RTS.
Istoričar Danijel Brazil Justi, profesor na Federalnom univerzitetu, smatra da bi možda bilo preciznije govoriti o “Homerima”, odnosno o većem broju ljudi koji su učestvovali u oblikovanju tekstova.
“Možemo pretpostaviti da su ti Homeri, u množini, bili zapisivači i priređivači koji su menjali, dopunjavali i prepisivali dela dok je usmena tradicija još bila živa”, objašnjava Justi.
Prema takvom tumačenju, Homer je pre naziv za jednu dugu pesničku tradiciju nego ime konkretne istorijske ličnosti.
Sumnje u Homerovo autorstvo nisu nastale u savremenom dobu. O tome se raspravljalo još u antičkoj Grčkoj, a pitanje je ponovo postalo predmet ozbiljnog interesovanja mnogo vekova kasnije.
Filozof Gabrijele Korneli, profesor na Univerzitetu u Braziliji, podseća da je i Fridrih Niče tokom svog prvog predavanja na Univerzitetu u Bazelu govorio o takozvanom “Homerovom pitanju”.
Prema Kornelijevom objašnjenju, Niče je ponudio oprezan pogled na dilemu. Homer je za njega mogao biti pesnik kome se pripisuju “Ilijada” i “Odiseja”, ali to nije nužno bila istorijska tvrdnja o čoveku koji je lično napisao oba dela.
“Važno je razumeti Homera kao književni i pesnički pojam”, objašnjava Korneli.
Ipak, predstava o Homeru kao jedinstvenom autoru bila je duboko ukorenjena u antičkoj Grčkoj. Već u petom veku pre nove ere mladi Atinjani učili su Homerove stihove napamet.
Upravo tada pojedini učenjaci počeli su da primećuju razlike u stilu i jeziku i da se pitaju da li su svi delovi zaista potekli od istog autora.
Kako su “Ilijada” i “Odiseja” mogle da nastanu?
Jedno od ključnih objašnjenja zasniva se na činjenici da je antička Grčka imala snažnu usmenu pesničku tradiciju. Putujući pesnici, poznati kao aedi, izvodili su epske pesme pred publikom, oslanjajući se na ustaljene izraze, motive i scene.
Priče o Trojanskom ratu, Ahileju i Odiseju mogle su se tako generacijama prenositi usmenim putem. Svako novo izvođenje istovremeno je bilo i prilika za promenu – pevač je mogao da prilagodi stihove, doda detalje ili izostavi deo priče.
Vremenom su zapisivači počeli da beleže i uređuju takvu građu. Proces je, prema ovoj teoriji, trajao generacijama, a epovi su se postepeno oblikovali u književne celine koje danas poznajemo.
Posebno važnu ulogu u razumevanju usmene epike imali su američki istraživači Milman Peri i Albert Lord. Tokom tridesetih godina 20. veka proučavali su južnoslovensku epsku poeziju i način na koji su pevači, uključujući guslare, mogli da izvode izuzetno duge pesme bez oslanjanja na unapred napisani tekst.
Njihov rad pokazao je da usmena epska tradicija može biti mnogo složenija nego što se ranije pretpostavljalo. Pevači su koristili ustaljene izraze, stihove i tipične scene kako bi tokom samog izvođenja oblikovali veoma obimne priče.
To je dodatno podržalo ideju da “Ilijada” i “Odiseja” možda nisu nastale kao delo jednog autora koji je seo i napisao konačnu verziju, već kao rezultat dugog razvoja usmene tradicije.
Jezik “Ilijade” i “Odiseje” krije još jedan trag
Još jedna zanimljiva činjenica dodatno komplikuje pitanje autorstva. Jezik Homerovih epova predstavlja neobičnu mešavinu različitih grčkih dijalekata.
“Reč je o veoma veštačkoj mešavini, do te mere da, uz izvesno preterivanje, možemo reći da u njoj postoji nekoliko različitih dijalekata”, navodi Korneli.
Takva jezička složenost mogla bi da ukazuje na dug period nastajanja i prenošenja. Ako su različite generacije pevača i zapisivača doprinosile tekstu, promene u jeziku mogle su ostaviti trag u samim epovima.
Upravo zato je jezik jedan od važnih elemenata u pokušajima istraživača da shvate kako su “Ilijada” i “Odiseja” nastale.
Da li je “Odiseju” možda napisala žena?
Postojale su i mnogo neobičnije teorije o Homerovim epovima. Filozof Aldo Dinuči, profesor na Federalnom univerzitetu Espirito Santo, podseća na teoriju britanskog pisca Semjuela Batlera.
Batler je zastupao pretpostavku da je “Odiseju” možda napisala žena, dok je “Ilijada” delo muškarca.
Ova teorija nikada nije postala prihvaćeno objašnjenje među stručnjacima, ali pokazuje koliko dugo traje potraga za odgovorom na pitanje ko je zapravo stajao iza Homerovih epova.
Šta zapravo znači ime Homer?
Ni samo ime Homer nije pošteđeno različitih tumačenja.
Prema jednom objašnjenju, moglo bi biti povezano sa grčkom rečju koja označava “taoca”, pa bi ime moglo imati značenje povezano sa osobom koja je data kao zalog ili garancija.
Druga teorija povezuje Homera sa slepilom. Prema tom tumačenju, ime je možda moglo da označava “slepog” u jednom od dijalekata koji se govorio na području oko antičkog grada Kime, na prostoru današnje Turske.
Ipak, ni jedno od ovih objašnjenja nije potvrđeno kao sigurno poreklo imena.
Nema grobnice, dokumenata ni savremenog svedočanstva
Jedan od najvećih problema za istoričare jeste nedostatak materijalnih dokaza o Homerovom životu.
“Nemamo natpise, zvanična dokumenta, prepisku, novac, pouzdano identifikovanu grobnicu niti svedočanstvo savremenika koji pominje pesnika po imenu Homer”, kaže profesor Denis Garsija Šavijer.
To ne znači nužno da Homer nikada nije postojao. Moguće je da je iza epova zaista stajao jedan izuzetno talentovan pesnik, ali savremena istoriografija nema dovoljno dokaza da bi to mogla da potvrdi.
Jednako je moguće i da je ime Homer tokom vremena postalo način da se označi tradicija koja je bila mnogo veća od jednog čoveka.
Možda je najvažnije to što ne znamo ko je bio Homer
Bez obzira na to da li su “Ilijada” i “Odiseja” delo jednog pesnika, više autora ili rezultat vekovne usmene tradicije, njihov značaj time nije umanjen.
Naprotiv, upravo mogućnost da su priče o Trojanskom ratu i Odisejevim lutanjima vekovima živele među ljudima pre nego što su dobile svoj pisani oblik čini njihovu istoriju još fascinantnijom.
Možda nikada nećemo sa sigurnošću saznati da li je Homer bio jedan čovek, više pesnika ili ime koje je vremenom obuhvatilo čitavu tradiciju.
Ali Ahilej, Odisej, Trojanski rat i putovanje do Itake preživeli su hiljade godina. A možda je upravo u tome najveća tajna Homera – njegovo ime je ostalo nejasno, dok su njegove priče postale besmrtne.
Autor: D.B.
